Pro­te­kle sed­mi­ce, u okvi­ru obi­lje­ža­va­nja Da­na gra­da, u Uži­cu su go­sto­va­le dvi­je is­tak­nu­te umjet­ni­ce, obje na svoj na­čin ve­za­ne za ovaj grad. Me­co­so­pran Ta­nja Obre­no­vić, so­li­sta Ope­re i Te­a­tra Ma­dle­ni­ja­num, ina­če ro­đe­na Uži­čan­ka, na­stu­pi­la je 8. ok­to­bra na sve­ča­noj aka­de­mi­ji u dvo­ra­ni Grad­ske ku­će, ko­jom je obi­lje­že­no 96 go­di­na od osni­va­nja Ko­la srp­skih se­sta­ra Sr­bi­je i 25 go­di­na od ob­na­vlja­nja Ko­la srp­skih se­sta­ra u Uži­cu. Dan ka­sni­je, u mu­zič­kom pro­gra­mu na sve­ča­noj sjed­ni­ci Skup­šti­ne gra­da na­stu­pi­la je Oli­ve­ra Ka­ta­ri­na, Uži­čan­ka po ocu Bla­go­ju Pe­tro­vi­ću. Ova ču­ve­na srp­ska umjet­ni­ca je u pa­ri­skoj „Olim­pi­ji“ svo­je­vre­me­no odr­ža­la 72 uza­stop­na kon­cer­ta na ko­ji­ma su go­sti bi­li naj­i­stak­nu­ti­je lič­no­sti fran­cu­ske kul­tu­re i po­li­ti­ke, igra­la je u de­se­tak do­ma­ćih i du­plo vi­še stra­nih fil­mo­va, a naj­po­zna­ti­ju ulo­gu ostva­ri­la je 1967. go­di­ne u fil­mu „Sku­plja­či per­ja“. Ona je je­di­na že­na pred ko­jom je, na­kon jed­nog od pa­ri­skih kon­ce­ra­ta, kle­čao ve­li­ki Sal­va­dor Da­li, „kla­nja­ju­ći se nje­nom gla­su i lje­po­ti“. I je­dan i dru­gi mi­ni-kon­cert bi­li su, da­kle, istin­ski do­ži­vljaj za Uži­ce u ovom tre­nut­ku.
Oli­ve­ra Ka­ta­ri­na je na­stu­pa­la u Uži­cu i pri­je vi­še od 40 go­di­na. Bo­ra­vi­la je, pri­je tog na­stu­pa, u ho­te­lu „Omo­ri­ka“ na Ta­ri. Sa mag­ne­to­fo­nom, ali i sa fo­to-apa­ra­tom, kre­nuo sam da s njom na­pra­vim in­ter­vju. Raz­go­vor sni­mljen to­kom da­na na Ta­ri emi­to­van je na Ra­dio Ti­to­vom Uži­cu, a fo­to­gra­fi­je ko­je sam na­pra­vio uve­če, na kon­cer­tu, ob­ja­vlje­ne su u ne­djelj­ni­ku „Ve­sti“ i u omla­din­skom li­stu „Maj“, ko­ji je re­dak­ci­ja „Ve­sti“ jed­no vri­je­me iz­da­va­la za pod­ruč­je de­set op­šti­na zla­ti­bor­skog okru­ga.
Ori­gi­na­le tih fo­to­gra­fi­ja, u pi­ta­nju su dva za­i­sta li­je­pa por­tre­ta Oli­ve­re Ka­ta­ri­ne u cr­no-bi­je­loj teh­ni­ci, ču­vao sam du­že od če­ti­ri de­ce­ni­je. Ne­ke fo­to­gra­fi­je ko­je sam ob­ja­vlji­vao u svo­joj sko­ro 50 go­di­na du­goj no­vi­nar­skoj ka­ri­je­ri, re­ci­mo por­tret ču­ve­nog čet­ni­ka Bo­ži­da­ra Ćo­so­vi­ća Ja­vor­ca, pa ukla­nja­nje Ti­to­vog spo­me­ni­ka sa Tr­ga par­ti­za­na u Uži­cu, pre­dao sam užič­kom Na­rod­nom mu­ze­ju. Ali, dvi­je Oli­ve­ri­ne fo­to­gra­fi­je stal­no su mi se „vr­zma­le“ po fi­o­ci. Ni­sam htio da ih uni­štim, ali ni­sam imao ni pri­li­ke da ih pro­sli­je­dim oso­bi ko­joj pri­pa­da­ju. Sve do 9. ok­to­bra. Znao sam da Oli­ve­ra Ka­ta­ri­na to­ga da­na do­la­zi u Uži­ce. Slu­čaj je htio da se na ste­pe­ni­ca­ma po­ja­vi pred­sjed­nik Skup­šti­ne gra­da Bra­ne Mi­tro­vić. „Ka­da do­la­zi Oli­ve­ra Ka­ta­ri­na“, upi­tao sam ga.
„Eno je, iz­la­zi iz auta“, od­go­vo­rio je Mi­tro­vić ko­ji je kre­nuo da je do­če­ka.
I ja sam joj po­šao u su­sret, pred­sta­vio se i za­mo­lio je da mi po­sve­ti sa­mo tri mi­nu­ta. Pri­sta­la je bez ri­je­či. Kon­cer­ta u Uži­cu od pri­je 40 i vi­še go­di­na ni­je se sje­ća­la, ali je ipak upi­ta­la:
„Je li to ka­da sam pje­va­la Ti­tu“!
„Ne, pje­va­li ste ta­da va­šim Uži­ča­ni­ma”, od­go­vo­rio sam.
Na­rav­no, Oli­ve­ra Ka­ta­ri­na se ni­je sje­ća­la ni in­ter­vjua na Ta­ri. Dav­no je to bi­lo. Ali, ka­da je vi­dje­la fo­to­gra­fi­je u mo­jim ru­ka­ma, valj­da joj se na­jed­nom či­tav njen ži­vot is­pi­sao tu is­pred nje. Ne­vje­ro­vat­no je ko­li­ko se ob­ra­do­va­la.
Ina­če, u li­stu „Maj“ smo za vri­je­me nje­go­vog iz­la­že­nja ob­ja­vi­li ve­li­ki broj raz­li­či­tih in­ter­vjua. Sa Ke­ma­lom Mon­te­nom, Zdrav­kom Čo­li­ćem, sa Alek­san­drom Ga­vri­ćem, glum­cem, le­gen­dar­nim „Ka­pe­ta­nom Le­ši­jem“, i dru­gi­ma. Aca Ga­vrić je se­dam da­na bio gost mla­dih Uži­ča­na u Klu­bu omla­di­ne, gdje je odr­žan mi­ni-film­ski fe­sti­val, i gdje se po­sle pro­jek­ci­ja vo­dio raz­go­vor o fil­mu. Bi­lo je to ne­za­bo­rav­no vri­je­me, a za me­ne lič­no traj­na po­u­ka. Na­kon sed­mo­dnev­nog dru­že­nja imao sam oba­ve­zu da sa Acom Ga­vri­ćem ura­dim in­ter­vju za list „Maj“. I, ho­ćeš, mo­je pr­vo pi­ta­nje je „do­če­kao na nož“. Pi­tao sam ga ko­li­ko je fil­mo­va sni­mio, a on mi je od­go­vo­rio:
– Slu­šaj, bre, Ti­ja­ni­ću, da se ni­smo ova­ko li­je­po dru­ži­li pro­te­klih da­na, ti bi ostao bez in­ter­vjua. Na ta­kva pi­ta­nja no­vi­na­ra ja ne od­go­va­ram. Mo­rao si bar sa­zna­ti ko­li­ko sam fil­mo­va sni­mio!
Za­i­sta, bo­lja no­vi­nar­ska ško­la mi ni­je tre­ba­la!
Na­kon što sam Oli­ve­ri po­klo­nio fo­to­gra­fi­je, i kre­nuo ku­ći, po­sta­vio sam se­bi sa­svim ra­zlo­žno pi­ta­nje: „Pa, zar ti ni­si ske­ni­rao te dvi­je fot­ke, da ih imaš u svom ra­ču­na­ru, ni­ti si se fo­to­gra­fi­sao sa Oli­ve­rom Ka­ta­ri­nom. Jer, od to­ga što si ura­dio da­nas mo­gla bi da se na­pra­vi do­bra pri­ča“! I, ne ča­se­ći ni tre­na, uzeo sam fo­to-apa­rat u ru­ke, i kre­nuo u Grad­sku ku­ću. „Oli­ve­ra je u re­sto­ra­nu ‘Na­ša pri­ča’“, re­kli su mi. Dok žur­no ko­ra­čam po­red Omla­din­skog kul­tur­nog cen­tra, gdje su, u ve­li­koj sa­li ta­da­šnjeg Do­ma JNA, če­sto go­sto­va­le zvi­je­zde estra­de, na pa­met mi pa­da ro­đe­ni Uži­ča­nin Bra­ne Pe­tro­vić, brat kom­po­zi­to­ra Žar­ka Pe­tro­vi­ća. On je bio naj­za­slu­žni­ji što su, še­zde­se­tih i se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, u Uži­cu bar dva pu­ta mje­seč­no pri­re­đi­va­ni kon­cer­ti naj­po­zna­ti­jih pje­va­ča sa srp­skog i hr­vat­skog go­vor­nog pod­ruč­ja, ali i iz Slo­ve­ni­je i Ma­ke­do­ni­je. Bra­ne Pe­tro­vić je do­vo­dio u Uži­ce i pje­va­če na­rod­ne mu­zi­ke, i za­bav­nja­ke. Go­sto­va­li su ta­da oni i u svim va­ro­ši­ma u zla­ti­bor­skom okru­gu, pa čak i u užič­kim se­li­ma.
Ni­je bi­lo ozbilj­nog pje­va­ča u Ju­go­sla­vi­ji ko­ji ni­je čuo za Bra­na Pe­tro­vi­ća. U sa­li ne­ka­da­šnjeg bi­o­sko­pa „Par­ti­zan“ na Tr­gu par­ti­za­na u Uži­cu or­ga­ni­zo­va­na je i Smo­tra pje­va­ča ama­te­ra Sr­bi­je, na ko­joj je po­bi­je­dio Sta­ni­ša Sto­šić, i na­kon to­ga po­stao istin­ska zvi­je­zda. U Uži­cu su, če­sto, go­sto­va­li i To­ma Zdrav­ko­vić, Đor­đe Mar­ja­no­vić, Ar­sen De­dić i nje­go­va Ga­bi No­vak, Mi­šo Ko­vač, Ivo Ro­bić, Ke­mal Mon­te­no, Oli­ver Dra­go­je­vić, Mi­ki Je­vre­mo­vić, Dra­gan Stoj­nić, Cu­ne Goj­ko­vić, Du­ško Jak­šić, Jo­si­pa Li­sac i ko zna ko sve još.
Sa Oli­ve­rom sam na­pra­vio za­jed­nič­ku fo­to­gra­fi­ju. Iz­gle­da­la je ve­o­ma za­do­volj­no, oči­to da se u Uži­cu tog da­na osje­ća­la pri­jat­no. Je­di­no je uz­dah­nu­la pri po­me­nu svog si­na. Ona ži­vi u Be­o­gra­du, a sr­ce joj je ta­mo, u Ame­ri­ci, gdje ži­vi njen Ma­ne Ša­kić. Kao da je htje­la da se iz­ja­da zbog to­ga, ali ni­sam že­lio da na­či­njem tu te­mu, ni­ti da je gnja­vim do­sad­nim pi­ta­nji­ma. Ko zna na ko­li­ko ih je u svom ži­vo­tu od­go­vo­ri­la.Sve­ti­slav Ti­ja­nić